Pismo Haralampiju

Dositej Obradović je rođen 1744. godine. Ostavši bez roditelja, tetak ga daje na zanat u Temišvar, odakle beži u fruškogorski manastir Hopovo. Nakon tri godine, oblači svetovnu odeću i kreće na putovanja po celoj Evropi, gde upoznaje ideje prosvetiteljstva i racionalizma. Radio je na prosvećivanju svog naroda, pisao je i prevodio. Kao učitelj i domaći vaspitač, ili kao manastirski gost obišao je skoro ceo Balkan i Malu Aziju, zatim Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. Na Krfu je dobro naučio grčki jezik, književnost i filozofiju. Posle toga je bio učitelj u Kninu, zatim u Zadru i Trstu. Iz Trsta je otišao u Beč, gde je proveo punih šest godina u učenju nemačkog jezika i kulture. Kao učitelj u Karlovce i Moldaviju. Filozofske studije slušao je u Haleu i Lajpcigu. Putovao je još u Pariz, London i Rusiju, gde je bio pozvan za nastavnika jedne vojne škole. Prvi srpski ustanak ga je zatekao u Trstu. On se od početka stavlja u službu srpskih ustanika: prvo je skupljao priloge za njih, a je potom vršio razne poverljive misije između ustanika i Rusije i najzad konačno prelazi u Srbiju. Kao najprosvećeniji i najučeniji Srbin svoga vremena, postao je prvi srpski ministar prosvete, organizovao je škole, mirio i savetovao ustaničke vođe, i bio je Karađorđev lični sekretar i savetnik. Umro je 1811. godine u Beogradu.

„Pismo Haralampiju“ prvi je Dositejev rad. Štampan u Lajpcigu kao poziv za pretplatu na „Sovjete zdravog razuma“, to je njegovo čuveno programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje i namere da želi štampati za narod jednu knjigu na prostom narodnom jeziku za proste seljake. On je napisao da od Jadranskog mora do reke Dunav živi jedan narod koji jednim jezikom govori:

„Ko ne zna da žitelji črnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski (kromje muža), slavonijski, sremski, bački i banatski osim Vla(h)a, jednim istim jezikom govore? Govoreći za narode koji u kraljevstvam i provincijam živu, razumevam koliko grčke crkve, toliko i latinske sledovatelje, ne isključavajući ni same Turke, Bošnjake i (H)ercegovce, budući da zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada. Bošnjak i (H)ercegovac Turčin, on se Turčin po zakonu zove, a po rodu i po jeziku, kako su god bili njegovi čukundedovi, tako će biti i njegovi poslednji unuci Bošnjaci i (H)ercegovci dogod, Bog svet drži. Oni se zovu Turci dok Turci tom zemljom vladaju, a kako se pravi Turci vrate u svoj vilajet otkuda su pro'zišli, Bošnjaci će ostati Bošnjaci i biće što su nji(h)ovi stari bili. Za sav, dakle, srpski rod ja ću prefvoditi slavni(h) i premudri(h) ljudi misli i sovete želeći da se svi polzuju.“