Gola istina

Ludilo? Mislim da to ne bi bilo nikakvo iznenađenje u situaciji u kojoj sam se našao – potpuno bez novca, dekintiran. Nisam imao svoj stan. Spavao sam na krevetu, zapravo na ugaonoj garnituri u sestrinom stanu. ... Dvosoban stan bio je mali za sve nas, ali sestra nije imala kud – ponudila mi je smeštaj, a i zet se sa tim složio. Da li je moguće da sam došao dovde? Da sam zaista pao ovako nisko? Ja, Saša Ćurčić – pre 15 godina jedan od najtalentovanijih fudbalera one, velike Jugoslavije; pre 10 godina zvezda engleske Premijer lige i reprezentativac Jugoslavije; ja, čovek kome se zahvaljivao predsednik države; ja, drugar arapskih šeika i kosarkaskih asova. Je li moguće da sam pre svega nekoliko nedelja pomišljao da se ubijem? Šta bi se desilo da je Mojsa doneo utoku koju sam mu tražio? ... Da li ima kraja ovom sunovratu? ... Bio je jedan od prvih dana marta i rano popodne nagoveštavalo je dolazak proleća. U jednoj od otvorenih bašta sreo sam poznanika i pridružio mu se. I tada mi je zazvonio telefon: – Dobar dan, ja sam Aleksandar Miljuš, izvršni producent Emoušna. Imam zadatak da angažujem javne ličnosti za učešće u serijalu Velikog Brata poznatih. Hoćete li da se vidimo i da porazgovaramo? Bio je to, dakle, početak marta 2007. godine. Dva meseca kasnije, 5. maja 2007. Saša Ćurčić je ušao u kuću Velikog Brata. Još mesec dana je prošlo i Saša Ćurčić je pobedio u VIP Velikom Bratu. Ponovo je bio zvezda, nacionalni junak, na ulici su ga prepoznavali više nego ikad, prosto su ga obožavali.